a b c d e f g h i j k l m n o p q r s t u v w x y z #

Почетно слово #

Антић Томислав

Антић Томислав

Мала Крсна (Општина Смедерево)

Томислав Антић, произвођач буради, бачви и каца из Мале Крсне, назвао је своју занатску радњу „Златно буренце” и то се после много година показало као сасвим оправдано. Овом делатношћу, Томислав је остварио постављене животне циљеве из младости: основао је породицу, подигао и одшколовао децу, саградио кућу и око куће, изградио име поштеног и врсног мајстора за кога се зна у региону и за чијом се робом и даље потражује. Томислав је сачувао све прсте, иако се деценијама излагао опасним столарским машинама, попут трачне тестере, хоблерице, глодалице и сличним, у савлађивању тврдог дрвета превасходно храста, багрема и дуда.

Вигњевић Зоран

Нови Сад

Справљеном сапуну хладним поступком, како то чини Новосађанин и сапунџија Зоран Вигњевић, треба до четири недеље да сазри и још неко време да одмара док се не нађе купац и корисник, упућени корисник који зна добро шта је природни сапун. И када попуни све рафове, полице, таване, подруме, стазе и богазе на својој адреси у Богдана Гарабантина број 10, Зоран има резервни положај код мајке у истом граду у чијој кухињи има сву слободу да изведе комплетан поступак, који је иначе изводљив било где. Занатски поступак који изгледа једноставно као прављење палачинки и све је тако наизглед. Цаке су, а богами и пословне тајне, сваког сапунџије понаособ - у којој мери се примењују природна уља, у којим односима се мешају и како се доведе до употребе натријум-хидроксид. Да није тога све би било просто као сапун.

Вукасовић Светислав

Вукасовић Светислав

Стари Град, Београд

На измаку 2011. године, а у свом зрелом стваралачком добу, Светислав Вукасовић, књиговезац-рестауратор из Господар Јевремове, са олакшањем и поносом показује на сина Душана, који већ годинама, раме уз раме, ради исти посао и уздиже се. И који ће се посветити душом и телом књиговезању. Истом занату којем се Светислав окренуо и њиме исхранио породицу. Барем једна ватрица у нашем занатству се не гаси. То је смисао.

Дејан Милосављевић

Село Раковица, Београд

Живковић Слободан

Живковић Слободан

Стари Град, Београд

Од далеке 1965. године, када је радњу купио од пензионисаног четкара Саве Крстића из Баната, Слободан није малтене ништа у њој померио, а поготову променио. Све је ту у Џорџа Вашингтона 18, као некад. Душа нигде није одлетела, дуг старина је опстао. А времена су се изменила, па је фотографа и радозналих све више, а купци све ређи, док су наруџбе постале симболичне. Како год, Слободан и Ружица, његова супруга, опстали су до данас 2011. године и трају као четкари. Можда и једини у нас.

Илић Војислав

Илић Војислав

Сараоци, општина Смедерево

Закључак о томе како сарачу Војиславу Илићу из Сараоца данас иде посао, може се и без питања извести обилажењем села и околних путева. Само десетак коња чувају се у околини као узорци и кућни љубимци. Можда и не служе али постоје. Преко шездесет година он живи окружен мирисом коже (од 1949. године), па и данас као пензионер он не избија из радионице коју је сам изградио у главној улици. Као да му је тај занат био суђен и једина могућност у животу.

Илић Радосав

Илић Радосав

Сараоци, oпштина Смедерево

Филтери за цигарете просто су уништили муштикларе чије је занатско умеће цветало од пре четрдесетак година у Сараоцима (док ову примедбу бележимо крајем 2011. године). Десетак пријављених радњи муштикли домаћем Дувану и тада домаћим Словенцима. Било је радњи са по неколико дребланга који су истовремено вртели кленовину или трешњу. Производњом муштикли се стицао иметак и одлазило у заслужену пензију (памте се Шула, Цара, Бора, Дућа, Ива и остали муштиклари). Тиме је могао да се хвали стриц чика Раје муштиклара, данас јединог преосталог у том селу, па и најстарији његов брат. Од њих је Раја учио занат а први дребланг, који се покретао ногом. Купио га је од новца намењеног детету за рођендан.

Крстић Борисав

Скобаљ (Општина Смедерево)

Пинтар Борисав доселио се у смедеревски крај још 1964. и ту борави већи део живота, с обзиром да се родио 1936. године. Иако је у овом периоду остварио све снове и животне потребе, за родним крајем и Власотинцима и данас, почетком 2012. године, осећа благу носталгију. Одласци у родни крај су се проредили, тамо су већ други људи и неки другачији живот, који би тешко повезао са младошћу и детињством.

Милојевић Светолик

Скобаљ, Опстина Смедерево

Светолик је понављао већ први разред основне школе и ту је било јасно да му школа неће ићи. Поготову његовом деди коме није било до дангубе, па је маломе поверио овце. Био је то увод у миран живот који је потрајао до 1950. године када се Светолик оженио Душанком из суседне Осипаонице. Душанкина прва мисао изгледа била је да Светолика мотивише да изучи некакав занат и да привређује. То се показало као пресудно и после много година, она у ведром расположењу воли да каже да је боље да раде него да се свађају.

Мирна Рацков

Кикинда

Маца Папучарица

Тако се зове фирма. А Мирна Рацков из Кикинде је, која ју је основала пре неколико година, опанчарка. Не зову је тако - то јој није надимак, нити је супруга опанчара. Она прави опанке. Чини то савршено, а у тој занатској умешности је, мање-више, самоука. Жене су код нас, ваљда вековима: штрикале, хеклале, везле, плеле, шиле и шта све још нису радиле по кући и око куће. Многе јесу помагале мужевима и у неким фазама израде опанака, али није забележено, да су жене самостално израђивале опанке и да су од тога живеле. И да је с приходом од гог рада издржавана и породица.

Радојковић Златимир

Радојковић Златимир

Смедерево

Причу о себи као опанчару Златимир редовно започиње захваљивањем до неба оцу Радмилу који га је још давне 1965. године подучио прављењу опанака. Остао је без посла као екомомски техничар, а породица се нашла у незавидној ситуацији, док се није присетио да има занат у рукама. Затворио је и кафић у Улици 16. октобра у Смедереву и преиначио га у опанчарску радионицу. Латио се коже и ручних алатки и као да је ново светло засијало у броју 16 наведене улице. На крају 2011. године, Златимир сумира резултате и изражава задовољство. И подвлачи да не може да постигне израду опанака колико се тражи. Како мушких, тако и женских.

Туцаков Драган

Нови Сад

После петнаест година тимског рада са супругом Весном, ременар-сарач Драган Туцаков, Новосађанин из Темеринске 155, може да предахне и да се осврне за учињеним: потпуно је освојио занат којим се свашта може направити од коже, опремио је радионицу и развио посао. А то значи, да по два радника раде у две смене, да су купци његове робе многобројни и да познају горе наведену адресу. Истина је незаобилазна, да је Драган временом све више постајао ременар а све мање сарач, поготову опреме за коње. Коњи су временом сви одселили за Америку, па улари, амови и седла скоро да овде и не требају. Некако за утеху овом времену јесте прилична потреба власника паса да имају некакву опрему за обуздавање љубимаца док их изводе из куће, па се то код “Игуане”, како се назива његова амбициозна и динамична радња, може пронаћи или наручити.