Живковић Слободан

Стари Град, Београд

Од далеке 1965. године, када је радњу купио од пензионисаног четкара Саве Крстића из Баната, Слободан није малтене ништа у њој померио, а поготову променио. Све је ту у Џорџа Вашингтона 18, као некад. Душа нигде није одлетела, дуг старина је опстао. А времена су се изменила, па је фотографа и радозналих све више, а купци све ређи, док су наруџбе постале симболичне. Како год, Слободан и Ружица, његова супруга, опстали су до данас 2011. године и трају као четкари. Можда и једини у нас.

Њих двоје су пар и у животу и у раду. Слободан припрема длаку, најчешће коњску и свињску, све ређе јазавичеву (пере је, афтелује, сече, формира луткице, кува и довршава сушењем у рерни), док Ружица одрађује завршни, “женски” део посла.

Слободан је на четкама и брковима направио каријеру. За бркове сведочи Ружица, а од четки, јасно је, живело се и стекло сасвим довољно: двоје деце завршили су студије и од родитеља добили по стан. Истина, Ружица и Слободан остали су у тих девет квадрата радног простора из много разлога.

Са чешљем, маказама и ножем праве небројено врста четки. Какве год, али квалитетне и на то се зарекао Слободан још кад је крао занат од преузетог радника Саве Крстића. Неће ни њихова деца бити четкари. Нико после њих се не назире. Понеко је долазио да научи па лако одустајао: јер треба томе посветити живот (питање набавке длаке па и дрвених елемената, припреме длаке, израде... па онда, продаја робе. Коме и како. Па макар радили од јутра до пред поноћ као Ружица и Слободан. И још нешто: 13 радњи четкарских било је пре пола века од Старог Града до Земуна. Ова, преостала, храни се на сламчицу.



 

На мапи

Испод мапе унеси полазну адресу да би израчунали најоптималнију путању.