Од далеке 1965. године, када је радњу купио од пензионисаног четкара Саве Крстића из Баната, Слободан није малтене ништа у њој померио, а поготову променио. Све је ту у Џорџа Вашингтона 18, као некад. Душа нигде није одлетела, дуг старина је опстао. А времена су се изменила, па је фотографа и радозналих све више, а купци све ређи, док су наруџбе постале симболичне. Како год, Слободан и Ружица, његова супруга, опстали су до данас 2011. године и трају као четкари. Можда и једини у нас.

Филтери за цигарете просто су уништили муштикларе чије је занатско умеће цветало од пре четрдесетак година у Сараоцима (док ову примедбу бележимо крајем 2011. године). Десетак пријављених радњи муштикли домаћем Дувану и тада домаћим Словенцима. Било је радњи са по неколико дребланга који су истовремено вртели кленовину или трешњу. Производњом муштикли се стицао иметак и одлазило у заслужену пензију (памте се Шула, Цара, Бора, Дућа, Ива и остали муштиклари). Тиме је могао да се хвали стриц чика Раје муштиклара, данас јединог преосталог у том селу, па и најстарији његов брат. Од њих је Раја учио занат а први дребланг, који се покретао ногом. Купио га је од новца намењеног детету за рођендан.